Danas je Zekerijah ef. Ribo održao jako lijepu hutbu pred oko 1000 prisutnih u džamiji Princeze Dževhere, hutbu je naslovio “Bože, učini da postanem mobitel“.
Učiteljica je jedne prilike zatražila od djece da na času napišu nešto što bi željeli da im Allah dž.š. podari, neku svoju želju. Kada se vratila kući počela je da čita te dječije želje. Jedna priča ili želja je ostavila dubok trag na nju, pa čak do te mjere da je počela i plakati. U tom momentu ulazi njen suprug i vidjevši je uplakanu, upita: “Šta je rasplakalo, da se nije šta loše dogodilo”?
“Rasplakala me priča jednog učenika koju je napisao, molim te pročitaj je i ti”!
Pa je uzeo i počeo čitati.
“Bože moj, molim Te da mi ispuniš ovu moju posebnu želju. Bože, učini da postanem mobitel. Ja želim da zamjenim njegovo mjesto. Želim da živim kao on, da zauzmem posebno mjesto u mojoj kući. Želim da se moja porodica okupi oko mene u krug. Želim da moj govor smatraju ozbiljnim. Želim da, kada ujutro osvanem sva pažnja bude prema meni okrenuta, da me slušaju, da me gledaju, da samnom razgovaraju, da mi ne upadaju u riječ. Želim da mi se pridaje pažnja koja se pridaje mobitelu, čak i kada je ugašen. Želim da se moj otac druži samnom i kad je umoran i kad nije. Želim da moja majka hoće da je samnom i kad je uznemirena i kad nije, i kada je vesela. Želim da se moji ukućani nadmeću ko će sa mnom provesti više vremena. Hoću da osjetim, da se sve ostavlja po strani zbog mene, samo da se provodi vrijeme samnom.
Bože, i na kraju, ništa manje važno, molim te da usrećim svoju porodicu, da omogućim bolji život svima. Bože ja ništa od Tebe mnogo ne tražim, samo tražim da živim, kao što svaki drugi mobitel živi”.
Završio je suprug sa čitanjem priče, a zatim reče: “Bože, kako je samo ovo dijete nesrećno. Kako su samo njegovi roditelji loši i bezobzirni.
Učiteljica sada još više zaplaka, potvrdi suprugove riječi i kaza: “Tako je, u pravu si. Ali tu ima još nešto gore. Tu priču je napisao naš sin“.
Braćo, priča je jako poučna, svako od nas se može pronaći u njoj.
Nećemo komentarisati o neophodnosti tehnike i tehnologije u današnjem modernom društvu, ali stoji činjenica da mi provodimo i više vremena na mobitelima nego što je to i neophodno. Čak, šta više mnogi od nas bi trebali na odvikavanje, ili vraćanje u normalu po pitanju mobitela, a u to ulazi i medicinski tretman. Danas, nama mnogima, ne treba veća kazna, nego da nam oduzmeš mobitel.
Zapostavljamo jako bitne stvari, prolaze nas jako bitni momenti zbog mobitela i svega onoga što radimo na njima.
Najgore od svega toga je što nas prolaze namazi dok smo mi na mobitelima.
Zašto nemaš vaktiju na svom mobitelu, da te podsjeti na namaz? Imaš li instaliran Kur'an na mobitelu? Ako ne znaš možda čitati Kur'an na arapskom, zašto onda ne slušaš njegovo učenje?
Kada si ustvari mahsuz uzeo poslušati učenje Kur'ana?
Mobiteli su nam puni raznoraznih aplikacija, zato nemamo nijedne aplikacije vezane za vjeru.
Izgubili smo kulturu ponašanja, prvo prema Allahu dž.š. prema Poslaniku a.s. i njegovom Sunnetu, prema porodici i ukućanima, izgubili smo kulturu ponašanja u društvu, prema prijateljima itd. sve zbog mobitela. Živimo za dobar android, za veliku memoriju, za izdržljivu bateriju, za slobodnu šifru. U svemu tome nam vrijeme prolazi u besposlici i besmislici, a Allah dž.š. se ustvari kune vremenom pa kaže.”
“Tako mi vremena, čovjek je doista na gubitku, osim onih koji vjeruju i rade dobra djela, i onih koji jedni drugima istinu i strpljenje preporučuju”.
Gospodaru učini nas od onih koji će svoje vrijeme u dobru iskorištavati, amin.
